Sasvim obichan dan
Ovo je jedan sasvim obichan dan, pracjen urlicima, pracjen osmesima srecjnih ljudi, zavijanjem nesrecjnih...
U meni se budi zhelja da izadjem napolje, vrisnem na sav glas, i izbacim sav bes iz sebe.
Chini mi se da cje taj vrisak lichiti na zavijanje nesrecjnih ljudi, a ne na vrisak koji cje se polako pretvoriti u osmeh srecjnih...
Izlazim napolje, polako otvaram usta... U glavi mi se pojavljuje slika ljudi koji stoje oko mene... Njihovi pogledi me ubijaju!
Polako okrecjem glavu, vracjam se u kucju, ulazim u sobu, stajem na prozor... Posmatram ljude koji stoje na mestu gde sam malopre ja stajala, spremna sa vrisnem i izbacim sav bes iz sebe!
Al' ti ljudi se smeju, uzhivaju u ovom prelepom adnu...
Vtracjam se unutra, pochinjem da vrishtim.
Grlo me polako izdaje... Stajem. Bol iz mene skoro nestaje...
Opet izlazim napolje, al' sa osmehom na licu...
